Српска Православна Црква прославља Св.Вукашина
29. маја по "новом" , односно 16. маја по "старом" календару

Св.Вукашин је живописан у Црногорској народној ношњи која после Невесињске пушке (1875.) постаје традиционална ношња и Херцеговачких Срба.

Слика се у белој кошуљи (бела боја- ознака чистоте), са џамаданом од црвене свите (чоје) који је украшен златном жицом на прсима (црвена- ознака мучеништва).

Преко џамадана носи јелек од црвене свите, без рукава,украшен свиленим гајтнима и срмом, са пришивеним токама са полупуцадима и крилима на раменима.

Око појаса носи свилени појас- трамбулос дуг 6 m, широк 90 cm.

На глави носи традиционалну капу од црвене свите која је около покривена црном свилом.

Св.Вукашин није био старац, имао је између четрдесет и педесет година када је мученички пострадао. Скривајући се по шумама, израсла му је кратка брада која је почела да седи.

У десној руци држи крст, који је ознака мучеништва на иконама, док десном руком показује отворени длан као знак праведности (као када је неко неправедно оптужен, а он покаже дланове, говорећи: "Чист сам!")

СВ. НОВОМУЧЕНИК ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ

Рођен негде крајем 19. века у старој, трговачкој породици Мандрапа, у селу Клепци у Херцеговини. Живео у Сарајеву, у ул.Милоша Обилића (његова кућа и данас постоји), из кога се враћа у родно село током рата 1941.

Услед прогона Усташа склања се "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот, у којој је највероватније и ухваћен.

Из родне Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да.му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Св. Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно уво и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу, блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, ијекао срце, преклао грло од ува до ува, и онда га ногама гурнуо у јаму.

Фригановић је убрзо полудео, и све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин је, као исповедник, унет у Именослов Српске православне цркве.