СЛИКАРСКА ТЕХНОЛОГИЈА ЈАЈЧАНЕ ТЕМПЕРЕ НА ДРВЕНОМ НОСИОЦУ |
 |
Традиционална визaнтијска икона подразумева носилац од даске (у нашим крајевима најчешће је коришћена липова даска), на коју се поставља смеса креде и туткала у неколико танких слојева. Број слојева се одређује по искуству (ја се после дванаестог слоја обавезно забројим...) . У музејској пракси није редак случај да се нађу даске које на себи имају свега два-три слоја, као и оне које имају подлогу дебелу читавих 4 до 5мм!
Садашња технологија прераде дрвета дозвољава савременим иконописцима да користе индустријске плоче влакнатице (панелица, медијапан...) које имају другачија својства од природне даске и све чешће се користе у савременом иконопису. |
 |
Након сушења и глачања кредне подлоге, поставља се цртеж слободном руком или преношењем калка (копирањем цртежа). Након тога, многи савремени иконописци (као некада и стари мајстори), гравирају цртеж шилом или сличном алатком да би се цртеж сачувао и после наношења боје. |
 |
Затим се на места која се позлађују поставља подлога (полимент, болус-у случају сјајне позлате).
Полимент је нарочито припремљена смеса која се наноси на кредну подлогу и представља основу на коју се лепе златни листићи. То је уједно и једина врста подлоге која дозвољава полирање злата до богатог, металног сјаја. Прави се од врсте фине глине по називу болус која се налази у жутом, црвеном, зеленом и сивом варијетету. |
 |
Када се подлога (полимент или лепак) припреми, даска се позлаћује златним листићима величине 8х8цм, који су дебели око 0,00011мм и тек након тога се приступа сликању.
"Од једног 24 каратног Фирентинског флорина који је тежак 3,5гр у 14.веку искивало се око100листића величине 8х8цм дебљине око0,000256мм (прецизна мерења извршена на златном листићу са олтара у цркви Св.Петра у Фиренци). Данас се из исте количине искива 1200 листића."
(Војислав Луковић, МАЛА ЕРМИНИЈА ВОЈИСЛАВА ЗОГРАФА, Атос, Београд, 2003.стр.40) |
 |
За сликање се користе пигменти (органска или неорганска супстанца у облику праха која помешана са везивом чини бојени слој), који се мешају са жуманцетом из кокошијег јајета са кога се одбаци опна и које се помеша са водом (основни рецепт).
Овај основни рецепт може се обогаћивати додавањем разних уља и лакова, али тиме већ залазимо у технологију јајчано-уљаних емулзија.
|
 |
Тако добијена боја назива се јајчана темпера, која је одмах по сликању сува на додир.
У технолошком смислу, сушење је мало дуже и пожељно је да траје и до шест месеци.
Тек након периода сушења приступа се лакирању које даје сјај и дубину боји и представља заштиту бојеног слоја од физичких и хемијских нечистоћа. Лакирање је уједно и завршна фаза у сликању иконе.
|
|
иди са странице Технологија на Српске православне иконе |
|