EnglishPocetnao namaBiografijaGalerijaRestauracijaTehnologijaBibliotekaPitanjaCeneVezeKontakt

Јован Мрђеновачки

О СИМБОЛИЦИ СВЕТЛОСНОГ ОБЛИКОВАЊА ИКОНЕ

Jovan Mrdjenovacki

Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. И ко чује моје речи и не верује, ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет.“ (Јован 13, 46-47)

 

Познајући вредност ликовне символике којом се вербално исказан садржај Христове науке, благодаћу Божјом и даровитошћу смиреног иконописца, претаче у сликарски језик византијске иконе, многи светитељи су истицали значај иконописа за духовно узрастање верника.

Свети Василије Велики каже да нас сусрет са иконом обогаћује новим сазнањима корисним за наше спасење. Он, у својој проповеди о Светом мученику Варламу, упућује речи хвале иконописцима: „Устаните сад преда мном славни иконописци. Попуните својом уметношћу овај непотпуни приказ борца. Цвећем ваше мудрости окитите венцоносца који је мојим речима слабо украшен. Нека будем побеђен вашим живописним сликама дела овог мученика: радо ћу признати вашу победу над собом... нека плачу демони поражени изображењем мученика“.

Заиста, византијске иконе и фреске делују на личност њихових пажљивих поштовалаца суптилно ствараном символиком свих својих ликовних чинилаца. Као што је у време слушања проповеди Христове науке неопходно бити духовно сабран, и у таквом стању пратити и размишљати о значењу сваке мисли изражене речима проповедника, да бисмо, помоћу Божијом, постепено и тачно сазнавали смисао изложене целине, потребно је и пажљиво посматрати икону и откривати символичка значења њених ликовних чинилаца јер су сва надахнута духовним садржајем и силом Јеванђеља.

 

ВИЗАНТИЈСКИ ИКОНОПИС

Познато је да византијски иконопис израста на само њему својственом сликарском поступку који се може назвати светлосно обликовање.

Оно се примењује приликом осликавања свих облика иконе: лица, одежди, архитектуре, пејсажа... Изузетак су облици од Бога отпалих анђела - демона, јер са њима није Божанска благодат, они не примају светлост Божијих благодатних енергија.

 

На почетку иконописања облици се цртају затвореном, контурном линијом, а затим се уоквиравају обојеним површинама, али најчешће позлатом.

Следи сликање „основе“ која се назива и „долик“. „Основа“ је у бројним иконописним школама разних бојених вредности, од тамно-маслинасте до смеђе боје. Наноси се у што тањем, провидном - лазурном наносу преко белог слоја препарације на коме се слика, тако да и „основа“ визуелно зрачи пригушеном и врло благом светлошћу.

Многобројним иконописним школама заједничко је да се даље сликарско моделовање облика одвија постепеним додавањем танких, лазурних, и све светлијих бојених слојева, које називамо „светла“ или „лик“.

Сликање иконе се заврашава постављањем последњих, најсветлијих, ритмички повучених потеза, који се називају „оживке“.

Зашто се овакав сликарски поступак примењује у византијском иконопису и фрескопису као правило - канон?

 

КАНОНИ

Сликарска правила - канони у византијском иконопису изражавају битне теолошке аспекте односа Бога - Свете Тројице и човека и зато их је важно познавати и откривати. То је и разлог због кога је немогуће сликарске каноне византијског иконописа уклонити а да се битно не наруши теолошко-значењски слој иконе. Флоренски је у праву када каже да се сликарска правила у византијском иконопису могу (и требало би) „брусити“- усавршавати, што су талентовани иконописци увек и чинили. За Флоренског „канон никада није служио као сметња, и строги канонски облици у свим областима уметности увек су били само брус на коме су се ломили недаровити а изоштравали стварни таленти“.

Зашто је то тако? Свако ко осећа призив да буде истински уметник црквеног сликарства није оптерећен славољубивом идејом да мора да ствара доносећи нешто своје, по сваку цену. „Није му важно да ли је он први или стоти који говори истину. Јер хришћанина прогања мисао да ли живи по истини или не. Њега не мучи мисао да ли је његов живот сличан животу његовог пријатеља, или није, јер верује да је живот за Истину, сваког човека, увек личан и непоновљив“.

Одговор је једноставан: сликарска правила - канони светлосног обликовања садрже у себи символичка значења у чијој се основи налазе теолошки увиди.

Византијски иконописац приступа светлосном обликовању иконе тако што светлост не схвата као додатак који се поставља на већ постојећа бића. Она није спољашњи, променљиви, атмосферским утицајима одређен, или сликарев естетско-психолошки додатак бићу, као што јесте за сликаре ренесансе и барока.

„Иконописна онтологија почива на вери у Бога као узрока и творца свега, у божанствено „ДА“ свету, које се доживљава као СВЕТЛОСТ ЖИВОТА; дакле, она почива на поимању светлости као онтолошке силе“ (7Лидија Зековић, Православна иконологија, часопис „Логос“, год. 6, број 3/199).

 

СВЕТЛОСТ ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ

Стаматис Склирис о светлости византијске иконе каже: „Светлост као таква не само да не осветљава пост-фактум него је од самог почетка та која развија и одређује идентитет. Светлост је према томе биће, творећа енергија. Реч је о најважнијој онтолошкој особини византијске светлости, будући да иста није додатак насликаним бићима, него је претпоставка њиховог израстања из небића у биће... Једна „потенцијална егзистенција“ је слободна да одбије и партиципује светлости и да се не развије у потпуно, лично постојање, као што је то случај са демонима. Али уколико једна егзистенција лично, хотимично и по слободном избору прихвата да учествује у светлости, и не одбија партиципацију као што су је одбили демони, онда светлост ипостазира (персонализује) ову егзистенцију, даје јој идентитет којим се разликује од осталих бића и обезбеђује јој посебан простор у коме не делују неумитни физикални закони теже, праволинијског простирања светлости, итд. Овај простор је искључиво лични, егзистенцијалан, слободан и онтолошки. Јер личним постојањем настаје и простор, и без егзистенције не постоји ни простор. Егзистенција је та која формира простор, а она сама произлази из партиципације (суделовања, учешћа) светлости... Бића постају позната само када се отварају за заједницу са божанском светлошћу. То значи да се у византијском сликарству онтологија поистовећује са естетиком, јер оно што стварно и трајно постоји захваљујући учешћу у светлости то је и лепо и има оформљене естетске категорије лика, облика и боје. Познајемо само она бића која се веродостојно и целовито појављују пред Богом, и будући таква, осветљавају се и представљају, тј. постају нам потпуно позната.“

 

СМИСАО СТВАРАЊА РИТМА

Све етапе и сликарски поступци светлосног осликавања византијских икона имају не само естетска већ и символичка значења. Овде ћемо указати на значај и смисао стварања визуелног ритма светлина у иконопису.

Ритам је у свим ликовним уметностима универзалан динамички принцип компоновања. Ритам светлина у византијском иконопису симболички указује на динамичку отвореност човека према Богу, на слободан пристанак човека да суделује у примању Божанске благодати - Божанске светлости. Он је не само визуелно-естетски феномен него садржи и онтолошку димензију будући да се свету и иконом објављује оваплоћени Господ Исус Христос, као што се иконом објављују и Христови верни следбеници, чије су душе биле отворене за примање Речи Живота и творење Воље Божије.

Иконописац почиње своје дело наглашавањем чврстине и постојаности облика контурном линијом зато што истицање целовитости насликаних облика символички указује да свака егзистенција није ни случајна ни привремена.

Иако облике иконописац приказује непрекинутим - затвореним контурним, линијама, облици ипак нису изоловани од околног простора.

Како је то могуће када је познато да омеђеност насликаног облика непрекинутом контурном линијом увек прети да доведе до његове неприхватљиве ликовне карактеризације, пошто наглашавање контурних линија често спречава стварање ликовно уверљиве повезаности облика са просторном целином дела. А без визуелне повезаности свих насликаних облика не може се остварити ни неопходно јединство свих ликовних елемената, нити целовитост ликовног дела.

Шта чине византијски иконописци да би избегли визуелну неповезаност облика са целокупним ликовним простором иконе, иако не одустају од чувања наглашене целовитости насликаних облика омеђених контурном линијом?

Иконописци граде - стварају ритам насликаних светлина.

Ритам ликовних елемената - одређена правилност у понаваљању истих или сличних ликовних елемената, универзалан је поступак обликовања целине ликовног дела. Он је динамички регулатор сваког уметничког изражавања, којим се, у ликовном компоновању, активно повезују сви простори унутар једне ликовне целине.

Иконописци визуелно повезују ритмом светлина унутрашњи простор насликаних облика са светлинама у околном простору иконе превладавајући тиме опасност коју би по ликовно јединство иконе могло да изазове наглашавање омеђености облика контурном линијом.

Уочљиво је како најдаровитији византијски иконописци са посебним сликарским сензибилитетом граде ритам светлина при светлосном обликовању - структурирању облика. Ништа мање пажње не посвећују одређивању величина и обојености простора интервала (растојања) између ритмички организованих светлина. На тај начин, динамика ритма светлина унутар сваког насликаног облика, као и његова свеукупна светлосна усклађеност са светлином околоног простора (а нарочито са светлином простора ореола) омогућава да се сваки облик иконе живо повезује и отвара према целокупном светлосном простору иконе. То символички указује да је слобода човека - спремност човека да суделује у примању Божанске светлости услов без кога је немогуће бити присаједињен заједници Свете Тројице и Христове Цркве.

Такође, ритам светлосног обликовања лика Светих символички назначава и динамику њиховог богатог унутарњег живота, која нема сличности са ужурбаношћу у пролазном и многометежном свету. Тако симболика визуелног ритма светлина у ликовном простору византијске иконе потврђује да је икона позив на поштовање личности изображеног, и да нам и на тај начин открива задату христоликост као безмерну меру нашег раста.


преузето са http://pravoslavlje.spc.rs/broj/951/tekst/o-simbolici-svetlosnog-oblikovanja-ikone/c/1

 

иди са странице О симболици светлосног обликобања иконе на Српске православне иконе

Почетна | О нама | Биографија | Галерија | Рестаурација | Технологија | Библиотека | Питања | Цене | Везе | Контакт