О иконопису и иконама

1. Зашто се сликање икона зове"иконопис"?

2. Шта је, у ствари, икона?

3. На чему се сликају иконе, и којим бојама?#технологија

4. Где се учи иконопис?

5. Како освештати нову икону?

6. Где се поставља икона у стану?

1.

"ИКОНОПИС"=писање икона.
Икона је "реч с(лик)ом на(пис)ана":
лик то јест икона+писање=иконопис

Иконе се пишу, а не сликају у класичном смислу те речи. Наиме, сликарска технологија којом су се израђивале иконе није због својих карактеристика (упојност подлоге) дозвољавала сликару да се размаше и да "слика", већ га је ограничавала на тзв."кратак потез", и то је онда више било писање, односно слагање линија од потеза до потеза. У историји иконописа наилазимо на иконе које су у потпуности или делимично рађене суптилним слагањем и преплетом потеза, као и на оне којима је то карактеристично само за лице и руке, док се одежда ''сликала'' на класичан начин*.

*То опет није класичан начин сликања у традиционалном значењу, већ схематизован приступ моделовања форме, где важи принцип слагања валера једне боје од тамног ка светлом.

повратак на врх

2.

ИКОНА=лик;
икона је слика на дрвету или платну на којој је представљен портрет (архетип) једног или више светитеља, или догаћаји из живота светитеља, Христоса или Богородице. Икона мора бити лепо (квалитетно) насликана, без вештачког патинирања. Све старе иконе које ми познајемо као патиниране, мање или више оштеђене, са испуцалим и потамнелим лаковима на себи, биле су нове и сјајне када су биле насликане. Кроз време и недаће које оно носи, оне су претрпеле разна оштеђења и промене боја и лакова. Тако ће и новонастала, савремена икона, кроз одређени временски период добити своју патину и стога је није потребно вештачки постаривати. Свака слика ипак не може бити икона. Да би то била, потрбно је да буде насликана по одређеним канонима Православне цркве (нпр. тачно је утврђено какву одежду и у којим приликама могу да носе поједини светитељи, као и облик, величина и боја њихове косе и браде). Положај руку и знамења у њима још ближе нам говоре о коме се ради на икони. Ореол (нимб) око главе је обавезно обележије светости.

И на крају, оно без чега икона није икона већ религиозна слика, мора постојати текст са именом Светитеља који је изображен. Икона је молитвени предмет на који чином освећења, молитвом свештеника силази благодат Духа Светога и тиме она прелази у ред тзв. "светих утвара", и према њој се односимо са дужним поштовањем. То поштовање се не односи на слику као предмет, већ на светитеља који је представљен на слици. Тако се ми у ствари, молимо пред иконом ономе светитељу који је представљен на њој. Икона је посредник измећу нас и Светитеља, прозор кроз који наше молитве стижу до Светитеља који је изображен. А наш Светитељ је наш молитвени заступник пред Господом.

повратак на врх

3.

Иконе се по традицији сликају на дрвету јајчаном темпером. Упливом барока преко Украјине у 18.веку и на нашим теренима иконе почињу да се сликају на платну уљаним бојама, све више подпадајући под утицај западног сликарства. Иконопис данас доживљава свој препород, како код нас тако и у свету, враћајући се традиционалној технологији старих мајстора и на начин приказивања који је карактеристичан за најбоље периоде традиционалног иконописа.
Иконе се сликају на дасци, јајчаном темпером, мада се данас све више користе акрилне боје.

Више о Технологија иконе

повратак на врх

4.

Иконопис је по моме мишљењу, најбоље учити као надградњу после завршених студија сликарства на неком од факултета уметности. И без познавања анатомије, теорије форме, цртежа, историје уметности и свега осталог што чини комплетно образовање једнога сликара-може се сликати икона. Али то је тежи пут и ретки су они којима то не представља проблем и на чијим делима се то не уочава као недостатак. Данас се иконопис у одређеној мери изучава на факултетима уметности у Београду; на Академији за конзервацију при Српској православној цркви постоји одсек за иконопис; поједини манастири (Ковиљ, Жича, Бођани, Соколица, Градац, Ћелије...) имају иконописачке радионице међу којима неке од њих обучавају и световна лица.

повратак на врх

5.

Освештењем икона прелази у ред тзв."светих утвара".
Када свечар (онај који слави славу) купи или добије нову икону, потребно је да се обрати свештенику у најближој цркви са којим ће се договорити око чина освештавања иконе. Икона се носи у цркву и стоји у олтару извесно време (по договору са свештеником), након чега се освештава. Сам чин освећења иконе може се обавити и у кући свечара, али све то у договору са свештеником који и врши тај чин.

повратак на врх

6.

Икона се поставља на источни зид (може и у ћошак према истоку). Ако је источни зид заузет или у прозорима, тада се поставља на јужни, евентуално северни, али никако и никада на западни зид. Изнад иконе се окачи кандило које палимо недељом и на празнике.

повратак на врх