Оливера Гаврић Павић
Војислав Луковић: МАЛА ЕРМИНИЈА ВОЈИСЛАВА ЗОГРАФА, Атос Београд 2003.
Ликовни живот 103/104, Београд, 2003. стр.49..

Ова изузетно ретка и посебна књига у издању Атоса, мисионарског и духовног центра, писана и обликована руком иконописца Војислава Луковића, представља пример модерног, занимљивог и приступачног начина при обради задате теме. По угледу на луксузна издања страних издавача, са пуно колора, са савршено одрађеним дизајном који омогућава прегледност и јасноћу, Луковић је осмислио књигу која може бити интересантна свима, не само потенцијалним иконописцима.

Пред нама је један мали уџбеник у којем ћемо до детаља сазнати све о дрвету, о његовим могућностима као сликарске подлоге и о могућим опасностима које му прете од инсеката, тема врло позната сликарима конзерваторима. Ова књига је и њима намењена. У одељку где је детаљно објашњено постављање подлоге, могла сам се присетити часова технологије на ликовној академији где смо стицали основна знања о поступку класичне препаратуре. Касније сам се увек користила овом класичном технологијом при припремању платна, али резултат није увек био задовољавајући. Зато нам Луковић на примеру препарације даске може освежити наше памћење и објаснити због чега подлога пуца, сувише упија, има рупице и слично. За разлику од акрилне подлоге коју већина сликара користи при припремању платна и која коришћењу не тражи никакво знање и спретност, класична препаратура (болоњска креда, туткало и ланено уље) је најбоља али изузетно захтевна.
Наш сликарски позив је свакако и вештина владања сликарским рецептурама кроз искуство. Најчешће смо као студенти академије занемаривали технолошки део. То говори о неразумевању самог сликарског позива чију историју и правила треба поштовати и разумети ток времена који нас повезује са врхунским мајсторима сликарског заната. Касније се врло брзо успоставило да управо они студенти који су бежали од владања технологијом и од владања различитим сликарским техникама (уље на платну, мозаик, фреско сликарство, темпера, пастел, акварел, гваш...) нису ни волели сликарство. Врло брзо су кренули неким другим стазама остављајући нас, конзервативце, да се бавимо најстаријим сликарским техникама. Зато ме данас не чуди екстремна посвећеност старим технологијама код једног броја уметника као што је сам аутор ове књиге.

Војислав Луковић је дипломирао на факултету ликовних уметности у Београду. У пост дипломским студијама се определио ка изучавању конзервације и рестаурације слика. У том својству ради једно време у Народном музеју у Београду под менторским руководством мр Гордане Жуњић Кусовац. Као сликар конзерватор водио је атеље за конзервацију и рестаурацију слика у Никозији на Кипру. Своја знања из ове области користи и као сликар бавећи се иконописом.

Ова мала ерминија биће од велике користи студентима академија и свима који би се самостално бавили сликањем темпером на дасци. Код нас још увек нема довољно сликарских приручника, нема стручне литературе, па се многи баве сликарством без неопходног знања. Надам се да ће се у будућности размишљати и радити о другим технологијама, као што би била технологија мозаика, ако не из пера нашег аутора, онда макар превод неког од бројних страних издања.

Оливера Гаврић Павић
ист.уметности